Slabome

Gubitnik si. U ovom svetu pobednika.

Gubitnik si. Znaš li to?

I ja sam.

Ali ja nemam hrabrosti da to i ostanem.

Pljujem te zato i divim ti se.

Divim se jačini u slabosti tvojoj. Ti… druže zvezda, prijatelju sveta, miljeniče anđela,

tvoje se molitve čuju.

Ti si stena.

Zato se i ne pomeraš

u ovom svetu

stalnog napretka.

A ja sam kamen.

Oštar i tvrd.

Večno u grču sopstvenom.

Udarac moj boli i mene.

Mnogo više.

No, ti ne razmeš to.

Ti samo znaš da ti kamen mali praćanjem svojim remeti mir večnog prkosa.

U dobru opstajanja.

Opstajanja.

Ne mogu sve pesme da imaju naslov I

Ne podnosim zvuk američkog roka,

jer si ga ti svirao večerima

i jer sam baš tako uvek videla

sa gitarom, zamišljenog, u farmerkama

ispred Pete

dečaka bolnog pogleda.

Ne podnosim pogled na beogradske solitere

ni bele ni sive,

betonske

iznad kojih se nadvija

sivobelo

maglovito

smogovito

nebo.

Ne podnosim jer odmah osetim toplotu stanova u njima

pod žutim svetlom u dnevnoj sa puno knjiga

i vidim dvoje starih kako se vole i maštaju

da ćemo i mi tako.

Ne podnosim više ni miris tamnjana, ni ukus trešanja, ni boju proleća,

ni ništa što sam volela,

odričem se svega što sam bila

sa tobom

i pre tebe.

Ne podnosim više ni dobrotu ni lepotu ni talenat

jer oni samo su hranili tragiku postojanja

i činili nemogućim ma kakav pokušaj samoodabranja.

U uzvišenosti, u plemenitosti svojoj

vezali su nam ruke

za bilo kakvu borbu

ravnopravnu

izvan nas

i u nama.

Ne mogu sve pesme da imaju naslov II

То што ти не недостајем

То је твој проблем

Да знаш.

Јер ја сам ноћас

Целе ноћи баш

Причала с једним момком

О поезији.

Рекао ми је да ме воли и да би да се венчамо,

А ја њему да бих га треснула.

Просто сам сада у фазону да бијем.

Поклонио ми је ипак неке песме, а ја му нисам рекла да су ми двојица већ посветили своје. Једну од њих нисам разумела, а друга ми је била смешна.

Схвати, човече, рекох му, волим да мучим људе.

Викала сам данас на мајку и на своја два пса, једино нисам на мачку, њу сам помазила, зато што је трудна.

Ја једем труло грожђе и пијем пуно вина, пукла ми је кичма, о живциа да и не причам.

Пробај да са мном проведеш више од пола сата за којих ћу притом из тебе истерати све најгоре.

Не знам што људи беже од тога, истерати најгоре значи – оставити најбоље.

Склона сам падању у пад и терању других на то, јер мислим да нам је за лет најпотребније дно.

Не волим фине људе јер мислим да их је страх.

Не волим ни риме,

Ал овде се намешта – крах.

Рекла сам му и да сам шизофренична и да је са мном тешко,

Помислио је да само

да сам патетична

И није ми поверовао.

Сад мислим да је мало глуп.

Рекао је и још нешто што не смем да ставим у песму, јер ће да се препозна.

Толико ваљда није глуп?

Не бих да ризикујем.

Ипак долазе летње ноћи у којима ће ми требати неко да ме слуша.

Све пријатеље сам истрошила

Претходне зиме.

Vreme za pesmu

Znala sam da je kraj kad

si rekao: naravno, treba da ideš vani,

normalno je da želiš da uspeš.

Znala sam da je kraj kad

sam rekla: nemoj da mi kupiš parfem, ja ću.

U podsvesti se motalo jedno: neću ga posle moći nositi.

Znala sam da je kraj kad

si me pitao: a hoće li i devojke sa nama? Pozovi ih.

Znala sam da je kraj kad

sam ti napisala pesmu.

 

A mislila sam u početku: to je čovek mog života, pušta me da ostvarujem snove.

I mislila sam: ja sam samostalna devojka, sama sebi kupujem parfem, ne opterećujem time njega.

I pomislila sam: vidi kako voli moje drugarice.

I pomislila sam: samo se voljenima pišu pesme. Volim ga.

 

A trebalo je da kažeš: Gde ćeš bre ti? Nigde ti ne ideš sama! Kakvi snovi, ja sam tvoj san.

I trebalo je da kažem: Kupi mi taj jebeni parfem! Neću valjda ja da ga kupim?

I nije trebalo da zovemo društvo u društvo.

I nije trebalo da ti pišem pesmu! Pesme se pišu samo tužnim ljubavima. Ili umrlima.

 

Sad. Sad je vreme za pesmu. Naša je ljubav umrla.

ipak sad

Pođi sa mnom

ostavi sve

pođimo u slobodu

koju želimo.

Ajmo u polja

ajmo u brda

u topli suton

i sunčana jutra.

Ajmo tamo

gde ćemo moći

da čitamo knjige koje volimo

da slušamo muziku za kojom čeznemo.

Igraću za tebe

uveče

na travi

kraj vatre

na kojoj

pečeš pečenjake.

Ponesi samo tu biblioteku našu

prevoz će koštati, ja ću platiti

jer zašto sam inače do sada radila?

Ponesi gitaru, i tvoje pesme

želim da slušam

kakav si bio

pre nego što si

mene sreo.

Hoću da mi čitaš te tvoje reči,

da s tobom delim zablude tvoje

a ja ću da ti šapćem

na staroslovenskom

kako sam te sanjala

kako sam te videla

još onda kad sam

sebe spoznala

na istoj toj zelenoj travi

letnje večeri tople i slatke

dok su komarci kraj malene vatre

zujali tiho oko kukuruzne svile.

Tada sam spojila buket poljskog cveća

sa jednim klasom žita nasušnog

i znala sam

znala sam

znala sam

da ću te sresti na mestu tom.

Pođi sa mnom

ostavi sve

večno ću slušati pesme tvoje

prevoz će koštati

ja ću platiti

ja ću igrati

ja ću ti šaptati

na staroslovenskom

da mir

samo

u tebi

vidim.

I ja ću plakati

ja ću plakati

ako ne kreneš sa mnom tamo

jer ja te znam

i mi se znamo

i zgromiće te

neodlučnost ta.

A ako odem bez tebe

i njega dovedem tu

na rastanku reći ću

da ću te uvek voleti

da te nikad neću pustiti

da ću plakati

i to ću misliti

ali već sad

znam i ja

znaš i ti

i znaju svi

da ako ikad odem bez tebe

i ako njega dovedem tu

izbrisaću onu noć iz sećanja

ugasiću vatru

zgaziću buket

uslikaću zgarište

da bude svedok

novog života

bez stare poezije.

Sagradiću nove kule

ovoga puta ne u vazduhu

već na zgarištu prošle

realnosti

i za moju sreću

opet bićeš

zaslužan

ti.

 

Računi samoj sebi

 

Hajde, polako
otvori oči.

 

Pila si sinoć, ne treba posao da trpi zato.
I neće.

 

Udahni, ustani, sve što te čeka je sve što voliš.
Uvek si sanjala o tome.
Rečnik. Rečnik SANU.
Profesor. Đaci.

 

Lepo se obuci. Našminkaj se. Voliš da se šminkaš. Treba da si lepa. Tada je sve lakše.

 

Obuj štikle. Voliš štikle. Sećaš se kako si kao mala nosila mamine venčane bele cipele i upropastila ih? Da, sad imaš svoje štikle. Pa upropasti ih.

 

Divan parfem.
Sećaš se kako si obećala sebi da ćeš od prve plate kupiti sebi baš to?

 

Izađi. Voliš jutro.
Sećaš se onih jutara ranih kad si u kupine kretala? Ili onih brucoških kad si iz zadimljenog stana na Dorćolu jurila na staroslovenski? I ovo je sunce tvoj prijatelj.
Nasmej se.
Imaš razlog. Živi ste. I poprilično zdravi.

 

Mogli ste ne biti.

 

Sećaš li se onih jutara kad si iz studenjaka jurila u bolnicu? I medicinskog brata koji ti pri rukovanju u ruku stavlja ceduljicu sa svojim brojem telefona? Imala si tada žuti lak na rukama. Namiguje. Smeje se vragolasto. Bio je baš krupan taj medicinski brat. Utisak o njemu zasenio je neprijatni utisak neuropsihijatra koji čita snimak magnetne rezonance i nemarno ga baca na sto.
Nema tu ništa, izgovara. Odahnula si.
A on, najdraži tvoj, gledao te je jednako zbunjeno kao i da je ovaj sedi rekao: ima tu svašta.

 

A ima svašta. Duša, prijatelju doktore. Duša. Sa nasleđem.

 

Udahni jutro. Dobro je. Naučili ste da pričate od onda.

 

Seti se samo one muke kad ste sedeli jedno pored drugog na hladnim plastičnim stolicama čekaonice. I ćutali. Ti si pokušavala da ga pitaš kako je. Mnogo glupo pitanje. Bio je naduven. Gledao je negde. To što je gledao, niko drugi nije video. Proverio je samo je li tu sve što je napisao: Pljeskavica. Sa lukom. Litar Rose. Papirne maramice. Dve Milka čokolade. Bele. Jogurt. Cigare.

 

Ćutali ste. Gušila si se. Dotakla si ga. Nije reagovao. Nije ni osetio. Počela si da gledaš u sat. Izdrži samo još deset minuta. Tada će biti petnaest od kako si došla. To je dovoljno. I ne možeš više. I ne možeš duže. Umrećeš.

 

Još sedam minuta…Pitaj ga nešto…Još pet minuta…Uradi nešto…Još tri minuta..Dosta je! Ne možeš više. U čemu je razlika, dvanaest ili petnaest minuta? Pa ako nije razlika, ostani petnaest, čuješ u glavi neprijatnu misao. Njemu nije razlika, odgovaraš, meni jeste. Idi, idi bestraga. Izađi odavde. Izgubi se u snegu i vejavici napolju. Smrzni se. Sve je bolje.

 

Prolazi ona. Ne liči na to što jeste. Na doktorku. Smeje vam se. Njega gleda sa posebnom naklonošću. Lepa je. Rekao bi čovek da je pevačica. Ili glumica. Prelepa je. Ima lepu skupu bundu i miriše fantastično. Versace Crystal Noir. Ona je sunce nade ovde.

 

A ovde je kraj svake nade. Smrt uma. Uspavanost duše.

 

On kaže: Ajde, moram da idem. Ustaje. Zahvaljuješ Bogu što je on ustao prvi. Savest te malo pušta na miru. On ode uz stepenice. Ti vadiš cigaru. Pališ je već na vratima.

 

Gubiš se u dugim noćima u kojima ne spavaš nego juriš hodnicima pričajući sa muslimankama, kurvama, policajkama i plačeš u peškir jer te portir iz 3f otkačio.

 

I on hramlje. Ima kraću nogu. Ali ti ga voliš. Lep je i nežan. Zvao te je: Ljubičice. Sada ćuti. Pita te kako si, a zna da si loše, jer zna šta ste imali.

 

Oko tebe sve neki, pa…problematični likovi, kaže ti drugarica sa mužem u najavi. Ili imaju kraću nogu. Ili su narkomani. Ili su preživeli rak. Zašto voliš probleme? Zašto su to problemi, odgovor je tvoj.

 

Nee, problemi su kad ne razumeš. Kad bežiš. Kad se plašiš. Kad se lažeš.

 

Idealista si, čuješ.
Neka sam, kažeš.
Propašćeš, čuješ.
Ja verujem, kažeš.
U šta, čuješ.
U pobedu, kažeš.

 

I pogledaj sad. On je lep. I smeje se. U stvari je samo lenj. I nezreo. I nevaspitan.
I to je dobro. Svi misle da si luckasta. I površna. Još kad to kažeš.

Ma opušteno, i jesam luda, i nezrela, i volim štikle, i šminku, i kafanu, i vino.

 

Jer on se smeje. I ima planove. I živi smo. A nismo morali biti. I poprilično smo zdravi. A nismo morali biti.

 

I zato ustani. Našminkaj se. Natakni te štikle. Stavi parfem. I radi što više, što bolje, što strasnije. I smej se glasnije.

 

I nemoj nikad, nikad da zaboraviš da je problem samo ono od čega pobegneš.

 

Prosto. Sve je prosto. I teško je. Ma neka je!

Bude ti lakše kad shvatiš, da se samo tako sebi vratiš.

 

E baš ovako hoću

E pa, baš ovako hoću u svet da se otisnem,

i sve da potisnem.

I baš ovako hoću da šetam, na vrhu sveta,

iz kuće pravo, u papučama,

dok svetlo me zaslepljuje i vid mi zamagljuje,

da samo srcu mogu

da pustim svoju nogu,

da me odvede tamo

gde treba da postojim,

baš zato što se bojim.

 

Izlazak iz zone konfora leči

i on može da spreči

da mlada budem baba, da baba budem mlada,

jer život treba da se živi

ovde i sada.

Jer neću da se žalim i drugima mladost da kvarim

jednom kad ostarim.

 

A starost je lepa

ako se dočeka

sa uspomenama na

hrabre odluke,

velike korake,

visoke standarde,

najluđe provode,

uz puno osmeha,

a i sa dosta suza,

jer realno nam život i to pruža.

 

Ali ućuti, zastani,

pa uz ljubav, nadu i veru

lagano kreni u svom smeru.