Какве ви то мушкарце бирате?

Децембар. Две хиљаде и нека. У једној од београдских библиотека седим и учим. Коначно, коначно успела сам да се сконцентришем. Одједном, осећам да ми се неко људско биће приближава и његова силуета прави ми сенку. У мени почиње да се рађа незадовољство. Несвесно му не дам да на прву лопту избије на површину. Али, већ на реч „извините …“ моја фаца аутоматски постаје намргођена, поглед се мења у „змијски“, љутито дижем главу и на наставак реченице „ … могу ли нешто да вам кажем ?“ изговарам одвећ дрско „кажите!“ и подижем главу. Упс! Испред себе видим то људско биће чија ми је силуета заклонила светлост лампе. Власник шапћућег гласа мушког је рода, има дужу коврџаву косу црне боје и, можда, 22, 23 године. Бојажљиво, дечачки ме гледа збуњен мојом сувише очигледном дрскошћу. Колеба се, усне му из првобитног широког осмеха брзо прелазе у полуосмех са знаковима кајања. Доцкан је да се заустави, не може да нестане, ни у земљу да пропадне. Сад, одједном, почиње и мени бивати непријатно, али сам и даље у фазону „ајде, смарачу, шта оћеш ?“

Преломио је. „Само сам хтео … овај, прелепи сте! Само сам то хтео да вам кажем. Извините…“ И нестаде. Заједно са својим осмехом у траговима.

Бум! Е, сад стварно, стварно си одвратна, рекох себи и несвесно, малтене у некој врсти панике потрчах за њим. Ходник празан. За пултом мирно седи службеник библиотеке. Аха, сину ми у глави. Одлазим до аутомата за кафу. Он брунда, кафа спремна. А мали, црни, коврџави излази из тоалета. Широко му се осмехујем. Осмехом га храбрим. Изговара своје име. Слично је моме. Случајност.

„ Опростите, нисам хтео да вам сметам тамо. У читаоници.“

„ Ма не, него, уплашила сам се.“

„Ја сам само хтео … Овај, прелепи сте! Одох! Видимо се!“

Стид! Зашто сам била дрска? Само ми је хтео рећи да сам лепа! Само то ми је и рекао. И постидео се. Их, мушкарац се постидео јер је девојци рекао да је лепа. Е, па, какав је то мушкарац?

Виђала сам га и касније. У нередовним временским интервалима долазио је у читаоницу. Наставио је да ми се љубазно јавља при сусрету. И увек помало стидљиво. И увек ми је сусрет са њим поправљао расположење. И увек ми је то било чудно. И увек сам о њему размишљала са осмехом на лицу. И то ми је било чудно. И уопште, све са овим момком било ми је чудно. На пример, када би ме срео он је увек обазриво, интелигентно вребао прилику да ме ухвати саму и да ме пита како сам, шта сад учим, чиме се још у животу бавим. И увек тако нека питања… Како бих рекла ? Стварно питања. И слушао је одговор. Једном ми је џентлменски уступио своје место у читаоници јер је сутрадан требало да имам испит. Сат и по, ако не и више, чекао је то место. Чак ме је пустио да  одем учити иако му се у очима читала страшно велика жеља да разговара са мном. Нисам положила тада. Прво је покушао да ме насмеје. Онда ме је питао да ли ми може помоћи некако с тим испитом, иако појма није имао о књижевности. И, наставио је да ми се тако љубазно јавља и даље иако му ја у наредних годину и по дана ништа сем полунезаинтересованог осмеха и „ћао“ у пролазу нисам од себе дала. Једном ме је напољу чекао 45 минута да завршим телефонски разговор са другарицом не би ли ми рекао да за онај мој проблем са испитом он има решење. Слатко се тада заједно са мном смејао том свом „решењу“ за мој проблем.

А онда је једном само престао да ми се јавља. И од тада, не гледа ме. Када прође поред мене спусти главу. Убрза корак. Прогута кнедлу. Гледа у под. У том погледу упућеном поду назире се мало туге и мало љутње.

Никада му се нисам јавила прва. Ни тада, ни сада. И нећу. Да, јесте ми жао.  И то ми је чудно. Већ сам рекла, с њим у вези увек је све било чудно. Ипак, од мене ја заслужио причу.

Једном је моја тетка, док је била код нас у посети, некада па и сада тзв. „добра риба“, нашла на столу причу посвећену њему, читала ју је и притом се смејала скоро па грохотом. Тада сам ушла у собу и упитно је погледала. Стајала је испред мене и, непрестајући да се смеје, рекла: „ Ми смо некада овакве у смеће бацали! Је ли могуће да се теби овај мекушац допао? Уопште ниси на мене!“

„ Не, тетка, али …“

„ Не, не, видим ја, како која генерација све гора и гора. Ми смо некад фрајере јуриле, мачо типове, не дају ти да одеш, не можеш да побегнеш. Па, брате, двадесети век! Ми смо, еј, ми, жене, преузимале иницијативу.”

„Да, тетка, али …“

„Ма не, бре, ништа немој да ми причаш. Еј, наша је генерација рушила све пред собом. Ви сада, не знам шта сте, шта мислите. Он те гледа у пролазу две године, а теби се то свиђа и онда се ништа не деси ?! Душо, бринеш ме ! У ком ти веку живиш?“

Више ништа нисам покушавала да кажем.

У глави ми је одјекивало само „ Дведесет и први век, двадесет и први век..“.

Онај што иде одмах иза дведесетог, а пре …

А пре?

Vreme za pesmu

Znala sam da je kraj kad

si rekao: naravno, treba da ideš vani,

normalno je da želiš da uspeš.

Znala sam da je kraj kad

sam rekla: nemoj da mi kupiš parfem, ja ću.

U podsvesti se motalo jedno: neću ga posle moći nositi.

Znala sam da je kraj kad

si me pitao: a hoće li i devojke sa nama? Pozovi ih.

Znala sam da je kraj kad

sam ti napisala pesmu.

 

A mislila sam u početku: to je čovek mog života, pušta me da ostvarujem snove.

I mislila sam: ja sam samostalna devojka, sama sebi kupujem parfem, ne opterećujem time njega.

I pomislila sam: vidi kako voli moje drugarice.

I pomislila sam: samo se voljenima pišu pesme. Volim ga.

 

A trebalo je da kažeš: Gde ćeš bre ti? Nigde ti ne ideš sama! Kakvi snovi, ja sam tvoj san.

I trebalo je da kažem: Kupi mi taj jebeni parfem! Neću valjda ja da ga kupim?

I nije trebalo da zovemo društvo u društvo.

I nije trebalo da ti pišem pesmu! Pesme se pišu samo tužnim ljubavima. Ili umrlima.

 

Sad. Sad je vreme za pesmu. Naša je ljubav umrla.

ipak sad

Pođi sa mnom

ostavi sve

pođimo u slobodu

koju želimo.

Ajmo u polja

ajmo u brda

u topli suton

i sunčana jutra.

Ajmo tamo

gde ćemo moći

da čitamo knjige koje volimo

da slušamo muziku za kojom čeznemo.

Igraću za tebe

uveče

na travi

kraj vatre

na kojoj

pečeš pečenjake.

Ponesi samo tu biblioteku našu

prevoz će koštati, ja ću platiti

jer zašto sam inače do sada radila?

Ponesi gitaru, i tvoje pesme

želim da slušam

kakav si bio

pre nego što si

mene sreo.

Hoću da mi čitaš te tvoje reči,

da s tobom delim zablude tvoje

a ja ću da ti šapćem

na staroslovenskom

kako sam te sanjala

kako sam te videla

još onda kad sam

sebe spoznala

na istoj toj zelenoj travi

letnje večeri tople i slatke

dok su komarci kraj malene vatre

zujali tiho oko kukuruzne svile.

Tada sam spojila buket poljskog cveća

sa jednim klasom žita nasušnog

i znala sam

znala sam

znala sam

da ću te sresti na mestu tom.

Pođi sa mnom

ostavi sve

večno ću slušati pesme tvoje

prevoz će koštati

ja ću platiti

ja ću igrati

ja ću ti šaptati

na staroslovenskom

da mir

samo

u tebi

vidim.

I ja ću plakati

ja ću plakati

ako ne kreneš sa mnom tamo

jer ja te znam

i mi se znamo

i zgromiće te

neodlučnost ta.

A ako odem bez tebe

i njega dovedem tu

na rastanku reći ću

da ću te uvek voleti

da te nikad neću pustiti

da ću plakati

i to ću misliti

ali već sad

znam i ja

znaš i ti

i znaju svi

da ako ikad odem bez tebe

i ako njega dovedem tu

izbrisaću onu noć iz sećanja

ugasiću vatru

zgaziću buket

uslikaću zgarište

da bude svedok

novog života

bez stare poezije.

Sagradiću nove kule

ovoga puta ne u vazduhu

već na zgarištu prošle

realnosti

i za moju sreću

opet bićeš

zaslužan

ti.

 

Kroz vrata naroda

– Ma, šta kažeš, jesmo li ovo stigle?
– Daaa, konačno! Sale, raduj se! Uspele smo!

– Vidi, obećaj mi da ćemo doći opet, samo da ga još jednom vidim. I da popijem kuvano vino gledajući ga.
– Obećavam. I da kupimo beretke.

– Lep je kao lutka.
– Vidi, uvek sam mrzela kad ono kao ljudi dođu u Pariz i kače slike Tornja i moj komentar je uvek bio: Aman, ljudi, pa nije Pariz Ajfel. Pa jeste li čuli ikada za neki muzej, jbt? Alo, u Parizu si, a ti se slikaš samo sa Tornjem. Ai sada…stvaarno…Kako ti kažeš…
– Lep je kao lutka.
– Lep je kao lutka.
– Moćan je. Snažan. On je simbol. Simboli su važni.

– Lepo je. Ne, divno je…
– Zaljubila sam se u Pariz. Osećam se slobodno ovde. Osećam se svoje. Liči mi na Beograd.
– Ima dušu. Ima osmeh. Ima širinu. Neshvatljivo je. Samo, nismo obišle…

– Pssssst! To je zato jer ćemo opet doći.
– … Mhm. U proleće. Ili leto.
– Obećavam.
– Verujem.

paris ajfel

Računi samoj sebi

 

Hajde, polako
otvori oči.

 

Pila si sinoć, ne treba posao da trpi zato.
I neće.

 

Udahni, ustani, sve što te čeka je sve što voliš.
Uvek si sanjala o tome.
Rečnik. Rečnik SANU.
Profesor. Đaci.

 

Lepo se obuci. Našminkaj se. Voliš da se šminkaš. Treba da si lepa. Tada je sve lakše.

 

Obuj štikle. Voliš štikle. Sećaš se kako si kao mala nosila mamine venčane bele cipele i upropastila ih? Da, sad imaš svoje štikle. Pa upropasti ih.

 

Divan parfem.
Sećaš se kako si obećala sebi da ćeš od prve plate kupiti sebi baš to?

 

Izađi. Voliš jutro.
Sećaš se onih jutara ranih kad si u kupine kretala? Ili onih brucoških kad si iz zadimljenog stana na Dorćolu jurila na staroslovenski? I ovo je sunce tvoj prijatelj.
Nasmej se.
Imaš razlog. Živi ste. I poprilično zdravi.

 

Mogli ste ne biti.

 

Sećaš li se onih jutara kad si iz studenjaka jurila u bolnicu? I medicinskog brata koji ti pri rukovanju u ruku stavlja ceduljicu sa svojim brojem telefona? Imala si tada žuti lak na rukama. Namiguje. Smeje se vragolasto. Bio je baš krupan taj medicinski brat. Utisak o njemu zasenio je neprijatni utisak neuropsihijatra koji čita snimak magnetne rezonance i nemarno ga baca na sto.
Nema tu ništa, izgovara. Odahnula si.
A on, najdraži tvoj, gledao te je jednako zbunjeno kao i da je ovaj sedi rekao: ima tu svašta.

 

A ima svašta. Duša, prijatelju doktore. Duša. Sa nasleđem.

 

Udahni jutro. Dobro je. Naučili ste da pričate od onda.

 

Seti se samo one muke kad ste sedeli jedno pored drugog na hladnim plastičnim stolicama čekaonice. I ćutali. Ti si pokušavala da ga pitaš kako je. Mnogo glupo pitanje. Bio je naduven. Gledao je negde. To što je gledao, niko drugi nije video. Proverio je samo je li tu sve što je napisao: Pljeskavica. Sa lukom. Litar Rose. Papirne maramice. Dve Milka čokolade. Bele. Jogurt. Cigare.

 

Ćutali ste. Gušila si se. Dotakla si ga. Nije reagovao. Nije ni osetio. Počela si da gledaš u sat. Izdrži samo još deset minuta. Tada će biti petnaest od kako si došla. To je dovoljno. I ne možeš više. I ne možeš duže. Umrećeš.

 

Još sedam minuta…Pitaj ga nešto…Još pet minuta…Uradi nešto…Još tri minuta..Dosta je! Ne možeš više. U čemu je razlika, dvanaest ili petnaest minuta? Pa ako nije razlika, ostani petnaest, čuješ u glavi neprijatnu misao. Njemu nije razlika, odgovaraš, meni jeste. Idi, idi bestraga. Izađi odavde. Izgubi se u snegu i vejavici napolju. Smrzni se. Sve je bolje.

 

Prolazi ona. Ne liči na to što jeste. Na doktorku. Smeje vam se. Njega gleda sa posebnom naklonošću. Lepa je. Rekao bi čovek da je pevačica. Ili glumica. Prelepa je. Ima lepu skupu bundu i miriše fantastično. Versace Crystal Noir. Ona je sunce nade ovde.

 

A ovde je kraj svake nade. Smrt uma. Uspavanost duše.

 

On kaže: Ajde, moram da idem. Ustaje. Zahvaljuješ Bogu što je on ustao prvi. Savest te malo pušta na miru. On ode uz stepenice. Ti vadiš cigaru. Pališ je već na vratima.

 

Gubiš se u dugim noćima u kojima ne spavaš nego juriš hodnicima pričajući sa muslimankama, kurvama, policajkama i plačeš u peškir jer te portir iz 3f otkačio.

 

I on hramlje. Ima kraću nogu. Ali ti ga voliš. Lep je i nežan. Zvao te je: Ljubičice. Sada ćuti. Pita te kako si, a zna da si loše, jer zna šta ste imali.

 

Oko tebe sve neki, pa…problematični likovi, kaže ti drugarica sa mužem u najavi. Ili imaju kraću nogu. Ili su narkomani. Ili su preživeli rak. Zašto voliš probleme? Zašto su to problemi, odgovor je tvoj.

 

Nee, problemi su kad ne razumeš. Kad bežiš. Kad se plašiš. Kad se lažeš.

 

Idealista si, čuješ.
Neka sam, kažeš.
Propašćeš, čuješ.
Ja verujem, kažeš.
U šta, čuješ.
U pobedu, kažeš.

 

I pogledaj sad. On je lep. I smeje se. U stvari je samo lenj. I nezreo. I nevaspitan.
I to je dobro. Svi misle da si luckasta. I površna. Još kad to kažeš.

Ma opušteno, i jesam luda, i nezrela, i volim štikle, i šminku, i kafanu, i vino.

 

Jer on se smeje. I ima planove. I živi smo. A nismo morali biti. I poprilično smo zdravi. A nismo morali biti.

 

I zato ustani. Našminkaj se. Natakni te štikle. Stavi parfem. I radi što više, što bolje, što strasnije. I smej se glasnije.

 

I nemoj nikad, nikad da zaboraviš da je problem samo ono od čega pobegneš.

 

Prosto. Sve je prosto. I teško je. Ma neka je!

Bude ti lakše kad shvatiš, da se samo tako sebi vratiš.

 

Posedovanja (prvi deo)

Pre neko veče odem ja sa jednom meni bitnom osobom u bioskop. Želela sam je obradovati nekako, pa predložih da odemo i na večeru. I sve je bilo onako bezazleno, htela sam pričati joj o svojim visokoumnim mislima i pitati je za njene, o društvu i situaciji u njemu, o tome što je špijunaža oživela opet ili nikad nije ni umrla, i tako.

vecera-konacno

 

Ali ta meni draga osoba suptilno reče: – Već neko vreme čujem da vrištiš, u sebi. Neću da mi pričaš o situaciji u svetu. Reci mi šta je tebi.

– Pa sa mnom je sve ok.

Pogleda me Ona blago, i pritisnu neke, samo njoj znane, dugmiće na meni i ja počeh da pevam. Da recitujem. Bome, i zaplakah. Jeste. U sred Novog Beograda. U sred novog kafića- kafeterije- galerije- restorana.

Rekoh joj ja tada da sam nekako sama. Ne ovako sama, nego onako. Da i treba da budem sama. Da želim da odem. Da ništa nemam. Da ništa ne posedujem. Za razliku od npr.nje, koja ima stan, auto, još jedan stan, još jedan auto, …i tako rekoh joj ja, što bi rekli, a što me mnogo nervira, ali je prokleto deskriptivno ponekad, pa ga moram i ja upotrebiti sad; rekoh joj tako svašta nešto.

I nemoj da me krivo shvatiš, uvek sam bila idealista, i ne znam šta mi je sad, al mislim kao materijalista.”Dve se u meni pobiše sile…” šta li. I nije da sam negativna, brate, nego eto, muče me tako neke teme, i zato vrištim u sebi već neko vreme, a ti to čuješ, nisam ti ja kriva, ja svakako vrištim u sebi. Osim kad se svađam sa N. D. i L. Tada vrištim glasno, ali ovako vrištim jer me sada muče te neke teme, egzistencijalne. Jeste da mene uvek muče egzistencijalne teme, jer su sve moje teme meni egzencijalne, ne zato što su moje, nego zato što se ja nikad ne mučim time šta ću da obučem za izlazak, nego eto…egzistencija, ovakva, ili onakva. Hoću reći, materijalna, ili filozofska, ili duhovna, ili psihološka. Sve su to egzistenijalne teme i sve me one muče, bre!

I to rekoh Njoj, koja je tako mnogo izgubila u životu. Nezamislivo mnogo.

Postideh se ja ubrzo, i pošto volim da se odmah izvinim (skoro uvek, stvarno je tako), ja joj skrenuh pažnju na svoju neuviđavnost.

-Ne, ja uvažavam tvoja osećanja. Ja znam, ponekad se čovek koji ima sve može osećati kao da nema ništa, i obrnuto. A ponekad je bolje nešto i nemati, nego imati. Nije svako nemanje tragedija, i nije svako imanje blagoslov. – reče Ona.

I zamislih se ja tada i upitah samu sebe: Šta ti imaš? Šta nemaš? Šta ti fali? Šta želiš? 

Pa…

Ja nemam kuću, ali u njoj imam dva psa što skaču kao ludi kad se vratim kući. Ovaj veći skoči na mene, zagrli me lepo, skoro pa ko čovek, i tek onda mogu da uđem u dvorište. Ovaj manji skače pored njega, laje i tom ljubomorom govori mi da me voli. U toj kući imam i svoju sobu, a u sobi novi krevet i tepih, i naninu Singericu i njen šifonjer sa stolicom što joj je njen otac poklonio kad se udala za mog dedu pre oko 68 godina. U toj kući ja imam oca, majku i brata, a moja majka ima kutiju u kojoj ja imam sva svoja pisma, dnevnike, spomenare, leksikone, salvete, papiriće s časa, slike, pismene zadatke, časopise što sam čitala kad sam imala 14, 15, 16 godina. Najvoljeniji moj zvao se Fazon.

kuca-canva

Ja nemam stan, ali imam zeca u njemu koji se sklupča u mom naručju i liže i gricka mi ruke dok ga mazim. I još u tom stanu imam i dva goluba, muža i gospođu mu, što svakog proleća sleću na moju terasu i gledaju me u fazonu Šta će ova ovde, al aj neka je, nije tako loša. U tom stanu koji nemam ja imam i još nekoliko prebitnih osoba, koje u njemu žive, ili u njega često svraćaju, kao da u njemu žive. A on jednim svojim okom gleda na Petu, a drugim na Dunav i Pančevački most, prostran je i svetao, kao na izvolte, ali ipak bezbedan. I u njemu se odigralo baš sve najbitnije u mom životu do sad.

golubovi-canva

 

Ja nemam auto, al mnogo volim to što je velik, i stari, pa ga zovem Oldtajmerom, mada nije, al stariji je od mene, pa znači jeste. I volim što miriše onako kako su automobili mirisali kad smo mi bili mali, kad nisu imali klimu, ni vrata na samozaključavanje, ni ništa. Al su bili moćni, i važni, onako kao biće neko. U našem slučaju naš crveni Fića bio je sedmi član porodice. I kad je tata hteo da proda našeg sedmog člana, mi smo plakali i vrištali  i molili, i izmolili. Pa je tako moj brat i dalje mogao da večera u njemu dok mene i mamu vozi. Pa je mama neko vreme bila mirna, jer je znala da će brat da jede. Jer da, dugo nije hteo da jede nigde drugo do u kolima, dok nas on, dakle, vozi, a mi ga pitamo Dokle smo stigli i Ima li još puno do Tamo?

Ja nemam talenat za pevanje, a mnogo bih volela da ga imam, ali ja imam Osobu koja zna da peva, svira, komponuje i piše. I hoće meni da odrecituje često, a retko da otpeva, ali ponekad i otpeva ipak.

Ja nemam prodavnicu, ali u svojoj prodavnici ja imam nekoliko omiljenih teta sa kojima mnogo lepo pričam i koje mi svaki dan ulepšaju svojim osmehom i onim Kako si mi? I sad pred selidbu ja se lepo pitam kako ću ja bez njih. 

Ja nemam bicikl, ali kad sednem na njega, pa obletim celu Adu, postanem opet ona ista nasmejana plava s naočarima ko tegle što leti ulicama jednog mesta kraj Zapadne Morave i ne dođe kući celog dana.

Ja nemam posao, ali imam posao koji volim, i ma koliko nešto besmisleno i obesmišljeno bilo, meni je smisleno. A još mi je smislenije kad vidim da je besmisleno onima kojima sve uvek mora da bude smisleno.

I tako, bejah ja u pravu onaj dan kad rekoh da nemam skoro ništa, ali skontah da imam ljude koji imaju sve ono što ja nemam.

I upitah se onda šta ja to imam što oni nemaju? I taman izađoh iz jedne depre, evo upadoh u drugu koja glasi: Pa da, oni svi imaju ono što ti nemaš, što samim tim znači da je nemoguće da ti imaš nešto što oni nemaju. Dakle, zašto su onda oni sa tobom u ikakvom odnosu? Pa oni i nisu sa tobom u odnosu jer žele, nego ih ti lepo smaraš i na neki način na taj odnos primoravaš! Sigurno je to! 

Ali ja nikad ne bih  bila ni u kakvom odnosu sa ljudima koje mogu da primoram na bilo šta, što znači da samim tim ovi ljudi ne bi ni bili u mom životu …- pokušah da se odbranim pred sobom, ali ne…

I tako ja danima već razmišljam zašto moji ljudi sa mnom obitavaju kad sam ja eto em takva, siromašna, em još ovako strašno niskog samopouzdanja, neinformisana, neobaveštena, nesimpatična, uvek u raskoraku sa vremenom i svetom uopšte. Drska kad je vreme milosti. Milosna kad je vreme da se glave skidaju. Neadekvatna, takoreći. I povrh toga ja ipak imam dovoljno bezobrazluka da o svojoj intimi pričam javno. Pa čekaj…

ja-canva-blog

Ja ne znam, ja samo znam da imam ono što nemam. I da često zaboravljam ono što imam. Ali i nemam, brate, ono što nemam. A posedovanja su bitna u nekom trenutku života. I za svakog su ona različita.

Jedno od meni najbitnijih posedovanja jeste posedovanje sebe, ako me razumete. Treba čovek prvo sam sebe da ima. U svojoj vlasti. E, zato ja po sebi čeprkam, i treba da čeprkam i da se lepo tražim. Jeste da to i radim celog života, i možda vam je to strašno, smešno ili glupo, ali mnogo je gore kad to prestanete da radite. Probala ja.

I tako, nastavljam da se tražim. Javiću vam kad se nađem.

A možda i neću. Jer ću tada biti negde sa samom sobom, pa mi vi nećete ni biti potrebni. 😉

Međutim…

Čovek je višeslojno biće. Pored duše i uma koji moraju biti nahranjeni, ima čovek i onaj deo zemni, koji svoje traži. Dvadeset i prvi vek traži od čoveka sve, ako čovek hoće da u njemu preživi i ostane Čovek.

A kako to, pitanje je sad?

 

 

 

 

Ja sam srećna kad…

Nemam pojma…

Ja sam srećna kad…

su mi svi živi i zdravi.

Kad nadrastem sebe i odem sama na konferenciju, a inače mi je uvek frka da negde idem sama.

Kad izmorena od obaveza popijem čašu vina i legnem da se odmorim.

Kad  zagrlim najbolju drugaricu i osetim njenu osetljivost.

Kad vidim da mi cvećka nije uginula, nego je sklopila liske u nedostatku svetlosti.

Kad se vidim sa nastavnicima iz Osnovne. Volim ih i sećaju me na detinjstvo.

Kad mi dođe dragi gost sa kojim sate provedem pričajući, i na kraju nemam osećaj da sam izgubila vreme.

Kad shvatim da se i sad družim sa drugaricama iz srednje. I sa onima iz osnovne. I iz kreveca.

Kad mi ON odsvira nove pesme, a oko mu sija od sreće što svira.

Kad shvatim da sam svojom drskošću nekoga oslobodila lažne smirenosti.

Kad vidim da je nekoga moja pohvala osokolila da bude ono što jeste.

Kad knjiški-nasleđeni-priženjeno-udati umetnici nemarno pređu preko mog komentara. Ili moje pesme.

Kad udbaško-prodani-dupelizački-usebesigurni intelektualci misle da bi svako voleo da je u njihovom društvu.

Kad dođe proleće i ozeleni Beograd i šume oko moje kuće.

Kad kažem ono što svi misle.

Kad hvalim nekoga jer vidim da mu pohvala treba. A možda nije savršen. Niko nije.

Kad mi prevedu omiljenu seriju jer španski i turski ne znam.

Kad shvatim da me serije, a gledala sam ih sve- od latinoameričkih devedesetih godina do savremenih- nisu sprečile u tome da … u četvrtom osnovne čitam Bibliju, a u sedmom Detinjstvo, dečaštvo, mladost i Gospođicu i da pritom kapiram šta je pisac hteo da kaže.

Kad pronađem istomišljenika.

Kad imam zagrljaj.

Kad u sebi otkrijem granicu i ponos koji kaže NE, ima nešto što nije na prodaju. Ima nešto što NEĆU,  ma koliko ambiziozna, poletna i puna ideja bila. A mnogo sam sve to.

Kad shvatim da čovek može sve što hoće, ako zaista hoće.

A vi? Kada ste srećni vi?

:*